Da ljubav ne poznaje granice, nacije, ni predrasude, najbolje pokazuje priča Anđele Savić, mlade Srpkinje koja se zaljubila u Albanca – i odlučila da prati svoje srce, iako su svi bili protiv nje.
Njena porodica, posebno majka, teško je prihvatila tu vezu. Suze, rasprave i tihi pogledi puni razočaranja obeležili su dane pred Anđelin odlazak. Ipak, ona je odlučila da ga poseti, uprkos svemu – i svakome.
“Rekla mi je da ne idem. Da nije sigurno. Da ne znam šta me tamo čeka. Ali ja sam znala da moram da ga vidim”, piše Anđela u svom blogu.
Njihova ljubav, kako kaže, od početka je bila zabranjena. Roditelji sa obe strane nisu gledali blagonaklono na vezu dvoje mladih ljudi koji dolaze iz naroda s teškom istorijom. Ali ni Anđela, ni njen momak nisu želeli da se predaju.
Ono što je tamo zatekla – ostaće zauvek urezano u njeno sećanje. Njena ispovest, koju vam prenosimo u celosti, otkriva koliko je teško voleti kada vas svet ne razume. Ali i koliko je ta ljubav – prava.
“Tri nedelje. Tri nedelje sam vodila rat sa mojom mamom kada sam joj saopštila da želim da posetim dečka koji živi u Albaniji. A zašto? Zbog nekih glupih predrasuda. Činjenica da je on proveo više od mesec dana u Beogradu nije bila dovoljna. Strah je bio jači. Važno je napomenuti da on nikada nije bio problem. Bio je kolateralna šteta.
Pravi problem je ta apstraktna zemlja u kojoj Srbima vade organe. To ne radi on, a ni njegovi roditelji, nego neko nepoznat, tamo negde. Odletela sam u tu ozloglašenu zemlju i stigla sam oko ponoći, bila sam pomalo zbunjena, a jedino što sam znala da izgovorim na albanskom jeziku je “mirmrama”, što znači dobro veče.
Sela sam u autobus, putovala sam kroz Prištinu, a onda sam se i sastala sa njim, glavnim glumcem u mom životu. Na autobuskoj stanici su nas svi pozdravljali na srpskom i albanskom jeziku.
Nisam mogla da ne primetim promenu. Ljudi su bili srećni, niko ne brine o tome odakle ste, mladi pokušavaju da promene naše zatrovane odnose. Veruju u to da svi Srbi znaju ruski jezik. Ispostavilo se da sam ja jedina među njima koja ne zna ni jednu jedinu reč. S druge strane, i mi mislimo da su svi Albanci muslimani, tamnog tona i crne kose, a to definitivno nije istina.
Ja ne mogu da pričam o prevazilaženju predrasuda jer ih ja nikada nisam ni imala. Što se tiče moje porodice, pošto sam se vratila živa i u jednom komadu, svaki moj sledeći odlazak u Albaniju bio je manje stresan. Umesto da pokušavamo da ubedimo nekoga i uverimo ga u ono u šta ne žele verovati, najbolje je da im samo pokažemo kako stvari zapravo mogu biti lepe.
Citiraću majku mog dečka koja je prokomentarisala strah moje majke: Zar ne gledaju vesti? Mi živimo mirno! A zatim je zastala i rekla: O, da.. oni gledaju.
Ljudi su prilično isti, a ono što stvara distancu između njih nisu kilometri, nego naracije koje se nameću.”