Imam četrdeset godina. Dvanaest sam ih provela u braku s čovekom kojeg sam volela svim srcem. Bio je dobar prema meni, nežan, odan. Mogli smo pričati satima, smejati se, deliti tišinu bez nelagodnosti. Imali smo mnogo toga – ali ne i ono jedno za čim smo najviše žudeli. Nismo mogli da imamo decu.
Godinama smo pokušavali. Lekari, analize, hormoni, nadanja koja bi rasla i padala kao talasi. Svaki mesec nova nada. Svaki mesec nova tuga. On bi me tešio, govorio da ćemo mi biti u redu i bez dece, da smo jedno drugom dovoljni. I možda bi i bili – da nisam videla koliko mu srce vene, koliko mu pogled luta prema tuđim bebama na ulici. Nikad ništa nije rekao. Nikad ne bi ni otišao. Znam to. Bio bi uz mene do kraja. I zbog toga sam ja odlučila da stavim tačku.
Nisam mu rekla istinu. Nisam mogla da mu kažem: “Pusti me, zaslužuješ da postaneš otac.” Rekla sam da više ne mogu, da smo se izgubili, da ljubavi više nema, da me boli kada njegova majka zove i pita da li ima nešto novo, kada ga slušam kada joj objašnjava da to ne mora da se desi ikada…Volela sam ga tada i volim ga i sad, ali znala sam da je jedini način da ga pustim – da ga zaboli. Da me pusti. Otišla sam. Razveli smo se.
Bolelo je. Mene, njega, sve. Tišina posle razvoda bila je glasnija od svih naših svađa. Ja sam se vratila u svoj rodni grad, da zalečim rane među poznatim ulicama i starim licima. On je ostao u Beogradu. I život je išao dalje. Nekako.
Prošle su skoro dve godine. U međuvremenu, pronašao je nju. Devojku iz snova, blistavu, toplu, vedru. Videla sam ih na Fejsbuku – prvo na slici s mora, onda ruku pod ruku na svadbi, a nedavno i s bebom. Devojčica. Prelepa. Njegove oči, njen osmeh. Gledala sam ih dugo. Suze su mi tekle, ali nisam bila tužna. Bila sam srećna. Stvarno.
U tom trenutku sam mu napisala poruku. Kratko, iskreno, bez gorčine:
“Znala sam da će naš razvod da se isplati. Čestitam ti. Neka je Bog blagoslovio bar jedno od nas, kad već nije mogao oboje.”
Nije mi odgovorio. Možda nije znao šta da kaže. Možda je plakao, kao što sam i ja. A možda je jednostavno znao – da sve ovo nije bilo iz mržnje, ni iz sebičnosti. Nego iz ljubavi.
Pustila sam ga da ode. I možda mi je srce još uvek napola prazno, ali znam da sam nekome pomogla da ga ispuni do kraja.
I to je, na neki način, dovoljno.
Nekoliko dana nakon što sam mu poslala poruku, javio mi se. Kratko, jednostavno:
„Ako jednom budeš u Beogradu, hajde da odemo na kafu. Zaslužujemo bar to.“
Srce mi je stalo, pa opet počelo da kuca. Znaš onaj osećaj kad ti se neko javi, a nisi ni svestan koliko si to priželjkivao dok se nije dogodilo? E, tako.
Par meseci kasnije, službeni put me je doveo nazad u Beograd. Ubrzo smo se sreli. Kafa se pretvorila u sate dugu priču. Pokazivao mi je slike svoje ćerkice. Pričao mi o ženi – s toplinom i poštovanjem. Priznao je da mu je bilo teško posle našeg razvoda, da dugo nije razumeo zašto sam otišla baš tada. Ali i da sad, kad gleda svoj život, vidi smisao. Rekao je da voli njih dve. Da je srećan. I ja sam verovala u to.
Ali nešto u nama, nešto staro i poznato, probudilo se čim smo počeli da pričamo bez kočnica. Kao da se nismo nikad ni razdvojili. On je bio onaj kojem mogu sve da kažem. Ja ona kojoj može sve da poveri. Ta bliskost, ta stara sigurnost, ta tišina između rečenica – sve se vratilo.
I desilo se.
Završili smo u krevetu. Nismo planirali. Nismo ni pričali. Samo se dogodilo. Ne kao greška, ne kao slabost – više kao prirodan tok nečega što nikad nije potpuno umrlo. Ujutru sam se tiho spakovala i otišla.
Nismo se čuli posle toga. Nije bilo reči. Nije bilo potrebe. Oboje smo znali da ne treba da nastavimo. Da je to bio jedan trenutak izvan svega – života, obaveza, stvarnosti.
A onda, par meseci kasnije, mensturacija kasni, ja ignorišem. Kada shvatim da je prošlo 2 meseca od kako nisam dobila mensturaciju, odem kod ginekologa.
“Šta to tu imamo, izgleda da je u tebi malo čudo,” veselo mi kaže doktorka.
Gledam je i ne verujem. Šta?
“Iskra, u tebi je jedna iskrica, dušo,” kaže ona blago i dodaje:”Ne plači, belos, to je za radost…”
Sedela sam na ivici kreveta gledala u monitor i plakala kao kiša. Bila sam u šoku. Sve one godine borbe, injekcija, bolnih rezultata i tuge – a sad, baš sad, kad sam pustila sve, kad sam ga pustila… život se desio.
Ne znam još šta ću. Ne znam da li ću mu reći. Ne znam ni da li treba.
Znam samo jedno: nisam više prazna. Nosim život. Možda nije došao onako kako sam sanjala. Ali je došao. I možda je to odgovor na sve.
Izgleda da je moj blagoslov došao u pravom času.”