Letovanja u Sutomoru za mene su bila sinonim za odmor, mir, i ono retko parče života koje pripada samo meni i mojoj ćerki. Dolazile smo tamo svake godine, bez izuzetka. I tako već 18 leta. Iznajmljivale bismo istu sobu u istoj kući kod istog domaćina – Slaviše. Bio je to jednostavan čovek, ljubazan, korektan, pomalo šaljivdžija, i svi gosti su ga znali i cenili. I mi smo ga voleli. Bio je, kako se to kaže – “domaćin za primer”. Tako sam barem mislila sve do tog jednog kobnog avgusta, kada je granica između gostoprimstva i zla postala strašno jasna.
Moja ćerka i ja, tada već punoletna devojka, stigle smo kao i obično sredinom avgusta. Slaviša nas je dočekao sa osmehom, poneo kofere, raspitivao se kako smo, kako je moj posao, kako su godine prošle. Bio je topao, nasmejan, čak mi je iz šale rekao: „Ti si mi kao familija, Verice!“ I zaista, osećala sam se bezbedno kod njega. Ispod iste terase pili smo kafu, komentarisali turiste, razmenjivali recepte. Čak je znao da nam skuva kafu i donese na vrata ujutru, kao pažnju.
Sve dok jedne noći, nešto posle ponoći, nisam čula kucanje na vratima. Mislila sam da je možda ćerka nešto zaboravila, ili da je možda neki drugi gost greškom zalutao. Otvorila sam vrata i šok me je potpuno paralisao.
Slaviša je stajao ispred mene – potpuno go
Prvih nekoliko sekundi sam bila u neverici, ubeđena da sanjam. U očima mu nije bilo stida ni svesti o tome šta radi. Samo neka čudna, tamna odlučnost. Pokušao je da se nasmeje, rekao je tiho:
„Verice… znam da si sama, da si usamljena… Došao sam da ti pružim nešto što zaslužuješ.“
Osetila sam kako mi krv juri u glavu. Ruke su mi se zaledile. Nisam imala snage ni da se branim, ni da ga napadnem – samo sam mu zalupila vrata pred nosom. Zaključala sam tri puta, i sela na krevet drhteći.
Ćerka je spavala u sobi pored. Nisam htela da pravim paniku, ali sam čula kako se i ona trgnula. „Je l’ sve u redu?“, pitala je. Rekla sam: „Jeste, samo neko kucao greškom.“
Te noći nisam zaspala ni minut. Osećala sam se izigrano, prevareno, gađeno. Čovek koga sam 18 godina smatrala poznanikom, nekim skoro pa bliskim, iskoristio je moje poverenje i prisustvo u njegovom domu da mi se tako… ogavno približi.
Poverenje koje se više nikada ne vraća
Ujutru je delovao kao da se ništa nije dogodilo. Doneo je kafu. „Jesam li sinoć slučajno probudio?“, pitao je s osmehom koji me je sad samo još više iritirao. Nisam odgovorila. Samo sam zatvorila vrata.
Nisam znala šta da radim. Da prijavim? Da odem odmah? Bilo me je sramota, kao da sam ja kriva što mi je pokucao. I to potpuno nag.
Odlučila sam da ostanemo još samo jednu noć – poslednju – i da više nikada ne kročimo u tu kuću. Uveče sam mu ostavila ključ u sanduče, spakovale stvari, i bez pozdrava otišle ujutru na prvi voz.
Godinama sam ćutala o tome. I sama sam sebi branila da mislim o tome. Onda sam, jednog dana, čula da je sličnu situaciju doživela i neka druga žena iz Srbije. I da je takođe ćutala. I tada sam odlučila da progovorim. Jer ovo nije izolovan slučaj – to je obrazac. Tišina koju žene čuvaju u sebi kada im se nešto ovako dogodi, postaje zid iza kojeg se takvi muškarci slobodno kreću.
Letovanje koje je zauvek izgubilo svoju boju
Slaviša možda i danas dočekuje žene u istim sobama, sa istim osmehom, uz kafu i „pažnju“. Ali ja više nikada neću verovati osmesima iza kojih ne vidim dušu.
Nisam tražila ništa osim korektnog odnosa, kao i svake godine. I za uzvrat sam dobila scenu koju neću moći da zaboravim dok sam živa. Onog trenutka kada mi je pokucao na vrata, potpuno go, nešto u meni se zauvek slomilo.
Letovanja u Sutomoru više nisu ista. Ni ja više nisam ista.