Helena Jakoliš, 24-godišnja Šibenčanka, punih sedam godina proživljavala je strašnu životnu dramu.

Njeno mlado telo, slikovito kazano, napale su najrazličitije bolesti. Brojni lekari bezuspešno su joj pokušavali pomoći. I umesto izlečenja, sustigla bi je nova, još teža bolest. A onda je pre osam meseci iz temelja promijenila način prehrane i upoznala se sa prirodnom medicinom.

– Posle ovog razgovora već vidim vaš naslov: „Sirova hrana spasila me od sigurne smrti„! Je li to prejak naslov? Neka prosude čitaoci. Ma koliko bila oprezna i obazriva, jedno je istina: otkako sam prešla na sirovu hranu i lečenje prirodnom medicinom, moj život se drastično promenio nabolje. A bila sam duboko u provaliji. Ma koliko bila optimista, a postalo je jasno da su me jaka volja i taj optimizam u više navrata poslednjih godina održali na životu, ja sam praktički već bila prešla tu tanku liniju koja razdvaja život i smrt. I onda sam se okrenula sirovoj hrani. Slobodno mogu reći, to je moje novo rođenje – kaže Helena Jakoliš iz Brodarice pokraj Šibenika. A sve je počelo, kako to često biva, iznenada.

– Do 17. godine bila sam bezbrižna devojka puna života i planova. A onda je sve krenulo nizbrdo. Najprije sam dobila jaku upalu pluća. Na nju se nadovezala aspirinska astma. To je astma uzrokovana lekovima. Zatim su usledile jake tahikardije. Ubrzo su me sustigle alergije na antibiotike i analgetike. Pogađaju me i prvi ginekološki problemi, problemi s crevima i neredovite stolice. Punih pet godina prate me bolovi u želucu, crevima, nadutost i neredovna stolica.

Za tri meseca gubim 15 kilograma, a zatim za godinu dana još deset kilograma. Pre dve godine težina mi se smanjila još dodatnih pet kilograma, no tu nije bio kraj mojim mukama. Počela sam nekontrolisano mokriti, dnevno i po deset litara. Potpuno sam izgubila kontrolu nad sobom, lekari su se hvatali za glavu. Nalazi su pokazali da sam ušla u ranu menopauzu. Na daljnjim pretragama utvrđuju mi mikroadenon na hipofizi, dobroćudni tumor.

Mokrenje ne prestaje, a s crevima postaje još gore. Krajem 2012. godine počinje jako krčanje creva i želuca, koje se moglo čuti na 20 metara od mene. Krčanje je trajalo bez prekida, a sa svakim unosom hrane se pojačavalo.

Upućena sam na testove intolerancije. Utvrđeno je da ne smem pšenicu, zob, rižu, kukuruz, jaja, mlečne proizvode, kvasac, kikiriki, lešnik… Izbacila sam to iz prehrane, ali ništa. Već tada sam sumnjala da bolujem do celijakije. Lekari me, međutim, uveravaju da je to nemoguće. Deo njih tvrdi da je reč o anoreksiji. Kad sam ušla u ranu menopauzu, uveravaju me da je za mene bitno dobiti na težini, no niko ne daje odgovor i ne zna kako.

Našla sam se pred zidom. Počela sam plaćati nutricioniste da mi sastave jelovnik, te sam potrošila svu životnu ušteđevinu na to. Veliki broj nutricionista mi je odbio pomoći jer nisu znali kako sastaviti jelovnik koji bi odgovarao mom zdravstvenom stanju.

Creva su bila u takvom stanju da ništa nisu apsorbirala. Da apsurd bude veći, svih ovih godina krvna slika mi je bila odlična. To je dodatno zbunjivalo lekare. No, krajem 2012. godine više nije bilo tako. Hematolog mi je kazao da nešto nije u redu jer imam veliko krvarenje, a to nema veze s menstruacijom koje nemam. Nedostaje željeza.

CELIJAKIJA

A onda je došao i taj dan: na KBC-u Rebru joj utvrđuju dijagnozu: celijakija.

– Svi se pitaju kako je to moguće? Pa od toga obolevaju deca. No, u poslednje vreme spoznaje se da je to bolest i odraslih. Izaziva je stres i ishrana.

Nekako baš u to vreme Helena je na Internetu naletela na prirodnu medicinu.

– Počela sam istraživati, prošlo je osam meseci kako sam se okrenula toj vrsti ishrane. Šta reći? U međuvremenu sam dobila na težini, osećam se bolje, nema više bolova kao pre. Ako bih svoje zdravstveno stanje ocenjivala pocentima, danas se 80 posto osećam bolje nego pre. Veliki je to napredak, pogotovo jer sam sve ove godine išla „nizbrdo“. To slavim kao novi početak.

Njen prelazak na sirovu hranu za nju je bilo veliko otkriće, ali i problem.

– U mom slučaju to zaista nije jednostavno. Malo je informacija, saveta, recepata kako to kombinirati u slučaju celijakije. Sama osmišljavam recepte i modele ishrane. To je naporan i dugotrajan posao i zbog toga sam počela pisati knjigu o svom slučaju, koja će kao dodatak imati recepte sirove hrane za one obolele od celijakije. Želim ljudima pomoći. No, ni tu neće ići tako brzo i lako. Bit će mi potrebno najmanje tri godine da to napravim – kaže Helena.

Radiš kao farmaceutski tehničar u Zadru. Nije lako sve to organizirati?

– Zahvaljujem kolegama na poslu, kao i poslodavcu koji ima razumevanja za mene i moju bolest.

No, tu nije kraj njene priče.

– Ne koristim nikakvu šminku, a šampone, regeneratore, paste za zube na biljnoj bazi nabavljam iz Amerike.

Šta, zapravo, jedeš?

– Pijem sveže sokove od šargarepe, cvekle, jabuke, a jedem salate, spanać, bademe, kokos, orašaste plodove. Pravim na primjer, sirovu pizzu od tikvica, orašastih plodova koju dehidracijom priredim… Uživam i u velikom broj poslastica i kolača od sirove hrane. Kad sam otkrila celijakiju, pitala sam se šta činiti. U međuvremenu sam napravila veliki korak. Osobno sam iz temelja promijenila životne, a posebno prehrambene navike i živim dan za dan. Neko misli da je sirova hrana bljutava, nejestiva, no vara se. Ja u njoj danas uživam. Pravim razna jela, kolače… Imam svoj jelovnik.