Kad je svekrva izgovorila: „Neka ja ću, ti sjedi sa gostima“, ostala sam bez riječi. Očekivala sam sasvim drugačiji doček. Mislila sam da će me odmjeravati, tražiti mi mane i gledati kao ženu koja je njihovom sinu „previše stara“. A ona mi je, pred svima, donijela kafu i stavila kolače ispred mene.
Jedna njegova tetka se nasmijala i rekla: „Pa zar mlada neće služiti goste?“ Svekrva je samo mirno odgovorila: „Služiće ih cijeli život ako bude trebalo. Danas je ona gost u mojoj kući i neka uživa.“
Tada mi se sve okrenulo. Jedva sam zadržala suze. Čitavo vrijeme sam se plašila žene koja me zapravo prva prihvatila kao svoju.
Kasnije, kada smo ostale same u kuhinji, prišla mi je i rekla: „Znam čega se bojiš. Znam i šta ljudi pričaju zbog vaših godina. Ali ja svog sina nisam odgajala da mu drugi biraju koga će voljeti. Ako je on srećan s tobom, onda si i meni dobrodošla.“
Zagrlila sam je i zaplakala. Ona se nasmijala i dodala: „Samo jedno od tebe tražim — nemoj nikada dozvoliti da vam tuđe priče pokvare ono što imate.“
Te dvije večeri u njegovoj rodnoj kući, kojih sam se toliko plašila, postale su mi jedna od najljepših uspomena sa početka našeg braka.