Ali kad smo stigli u restoran, shvatila sam da nije bila šala. Čim smo sjeli, pogledao je moj telefon i pitao koliko sam ga platila. Zatim je počeo pričati kako „danas svi glume da imaju više nego što stvarno imaju“.
Pokušala sam promijeniti temu, ali on nije odustajao. Pitao me gdje ljetujemo, imamo li vikendicu i koliko dugo moji roditelji žive u istoj kući. Već mi je postajalo neprijatno.
A onda je stigao račun. Konobar ga je spustio na sto, a on ga je bez riječi gurnuo prema meni.
„Da vidimo jesi li navikla da sve drugi plaćaju“, rekao je.
Platila sam svoj dio i ustala. Mislila sam da je tu kraj našeg prvog i posljednjeg izlaska. Ali tada me uhvatio za rukav i tiho rekao:
„Čekaj… nisam te slučajno pitao za onaj auto u dvorištu. Znam čiji je.“
Zaledila sam se.
Jer auto koji je vidio nije pripadao ni meni ni mojim roditeljima. Pripadao je osobi za koju sam bila sigurna da je on nikada u životu nije mogao upoznati…