Svi gajimo nadu da će starost biti ugrejana prisustvom dece. Da će telefon zazvoniti. Da će se vrata otvoriti i da će ući – sa osmehom, sa poklonima, sa željom da duže ostanu. Verujemo u nepisani dogovor: Bio sam tu za tebe u tvom detinjstvu – ti ćeš biti tu za mene u mojoj starosti.
Ali život se ispostavlja drugačije.
Deca odlaze. Ponekad i fizički – selidba u druge gradove i zemlje. Ponekad emocionalno – ostajući na dohvat ruke za poziv, ali ne deleći ništa važno. I često to nije zbog njihove bezosećajnosti ili nezahvalnosti. Zato što ih blizina tebe boli.
Mnogi od nas, a da toga nisu ni svesni, grade zidove tamo gde bi trebalo da budu mostovi. Reč koja boli više nego delo. Osuda koja se prikriva kao zabrinutost. Kontrola koja guši. I tokom godina, kap po kap, umor, razočaranje i odbacivanje se nagomilavaju u dečjoj duši. Dok jednog dana ne odluči – tiho ili glasno – da više ne može da izdrži. Ne želi da. Ne oseća se povezano.
Krunoslava i Franjo Šimpović iz Hrvatske nešto slično doživeli su sa svojim sinom pa su doneli odluku da se javno, “preko novina”, odreknu svog 45-godišnjeg sina, pre nekoliko godina.
Tvrdili su tada da već četiri godine sin nije bio kod njih, a kako su i unuci počeli da izbegavaju kontakte s njima, odlučili su da staru narodnu poštapalicu “odreći ću te se preko novina” pretvore u delo.
Javno se odričemo našeg sina, on, zajedno sa snajom, za nas više jednostavno ne postoji. Učinićemo sve da se i pravno ‘izbriše’ kao naš sin” – istakli su Krunoslava i Franjo Šimpović.
Još dok je bio student umeo je da nas vređa, pogotovo mene. Bili smo mu dobri samo kada je potreban novac. Situacija se dodatno pogoršala nakon što se oženio. U prve tri godine braka naša snaja bila je dobra, a nakon toga sve se okrenulo i postajao je sve gori i gori – ispričala je tada Krunoslava Šimpović.
– Svaki poziv u poslednje četiri godine završavao je teškim sinovljevim uvredama, a kada bismo došli kod njega u goste, zajedno sa snajom činio je sve što je mogao samo da ne vidimo unuke – dodala je ona.
– Unuci nas obožavaju jer smo ih svuda vodili i uživali su u druženju sa nama. Sin i snaja su čak izmislili da mi živimo u Americi, pa su i na taj način pokušali da nas odvoje od unuka. Nikad nas u poslednje četiri godine nije pozvao, a dosta često se nije javljao na naše pozive. Meni je svašta govorio i toliko me vređao da sam znala da plačem po ceo dan – požalila se Krunoslava Šimpović pre nekoliko godina.
– Potpuno smo slomljeni i nije nam preostalo ništa drugo nego se preko novina odreknemo i sina i snaje – zaključila je tada Krunoslava.
Sin nije želeo previše da komentariše istup svojih roditelja.
– Meni je to pomalo smešno, a svaki drugi komentar vezan za navode mojih roditelja je suvišan – kratko je rekao.
Stil / Espreso