Dok sam ležala u polumraku, potpuno opuštena i izgubljena u svojim mislima, nisam čula da su se ulazna vrata otvorila.
Muž se vratio ranije.
U prvi mah nije rekao ništa. Samo je stajao na vratima sobe i gledao me. Kada sam ga ugledala, srce mi je gotovo stalo. Brzo sam se pokrila i očekivala svađu, ljutnju, možda čak i najgore riječi.
Ali on je samo tiho upitao:
„Zar je dotle došlo između nas?“
Nisam znala šta da kažem. Spustila sam pogled i nakon nekoliko trenutaka priznala mu sve — koliko mi je nedostajala njegova blizina, koliko sam se osjećala usamljeno i koliko me boljelo što smo postali kao dvoje ljudi koji samo dijele isti krov.
Dugo je ćutao.
A onda je sjeo pored mene i rekao nešto što nisam očekivala:
„Mislio sam da tebi više nije stalo. Zato sam i ja prestao pokušavati.“
Te večeri prvi put poslije mnogo mjeseci razgovarali smo iskreno. Bez optuživanja i bez svađe. Rekli smo jedno drugom stvari koje smo godinama gurali pod tepih.
Tada sam shvatila da problem nije bio samo nedostatak intimnosti.
Problem je bio što smo prestali da razgovaramo.
A ono što je moj muž uradio nekoliko dana kasnije pokazalo mi je da naš brak možda ipak nije bio izgubljen…