…rekla da izađem iz njenog stana i da svoje „švedske navike“ nosim tamo odakle sam došla.
Ostala sam zatečena. Nisam joj ponudila 5 eura da je ponizim. Stan je mali, trebalo je samo prebrisati prašinu i pod jer sam sljedećeg jutra očekivala goste. Mislila sam da će joj dobro doći koji euro, jer mi je nekoliko dana ranije pričala kako jedva sastavlja kraj s krajem.
Nisam se raspravljala. Vratila sam se u svoj stan i sama sve završila.
Međutim, dva dana kasnije neko mi je pokucao na vrata. Bila je to ista komšinica. Očekivala sam novo prepucavanje, ali ona je stajala spuštene glave i držala kesu u rukama.
„Došla sam da ti se izvinim“, rekla je.
Objasnila mi je da ju je moja ponuda pogodila jer je pomislila da je gledam kao sirotinju kojoj mogu dati nekoliko eura da mi čisti. Rekla je i da je reagovala ružno jer se godinama naslušala priča ljudi iz inostranstva kako je „tamo sve bolje“.
Tada sam joj objasnila da mi ništa od toga nije bila namjera.
„Da sam mislila da vrijediš samo pet eura, ne bih ti ni pokucala na vrata. Pitala sam te zato što sam mislila da smo dobre.“
Nekoliko trenutaka je ćutala, a onda iz kese izvadila domaću pitu koju je napravila.
Sjele smo, popile kafu i razgovarale skoro dva sata.
Na kraju sam shvatila da nas nisu posvađala ni Bosna, ni Švedska, ni tih pet eura.
Posvađalo nas je to što smo obje pretpostavile šta ona druga misli, a da se nismo ni pokušale razumjeti.