Kada sam otvorio torbu, prvo sam ugledao nekoliko požutjelih papira i malu kovertu na kojoj je mojim imenom pisalo: „Otvori tek kada završiš fakultet.“
Pogledao sam dedu, a on je samo ćutao.
Otvorio sam kovertu. Unutra je bila knjižica njemačke banke i kratko pismo.
„Znam da si se mnogo puta ljutio na mene jer ti nisam davao novac. Svaki put kada si tražio 10 ili 20 eura, meni je bilo teško da kažem ne. Ali želio sam da naučiš ono što sam ja naučio radeći cijeli život — da se do važnih stvari dolazi strpljenjem i radom.“
Ruke su mi počele drhtati.
Na sljedećem papiru stajao je iznos koji nisam mogao da vjerujem da vidim. Deda je godinama, od svoje skromne penzije, odvajao novac na poseban račun. Malo po malo, mjesec za mjesecom.
„Ovo je za tvoj početak“, nastavljalo se pismo. „Ne želim da ga potrošiš na skupa kola niti da ga razbacuješ. Upotrijebi ga da napraviš nešto svoje. A jednog dana, kada budeš imao djecu ili unuke, nemoj im dati sve što požele. Nauči ih da mogu sami. To vrijedi više od svakog novca.“
Podigao sam pogled. Deda je sjedio preko puta mene i gledao kroz prozor.
„Zašto mi nikad nisi rekao?“ pitao sam.
Nasmiješio se i odgovorio:
„Da sam ti rekao, čekao bi moj novac. Ovako si naučio da se osloniš na sebe.“
Tada sam prvi put shvatio da ono što sam godinama smatrao dedinom škrtosti zapravo nije bila škrtost.
Prišao sam mu i zagrlio ga.
A on me potapšao po ramenu i tiho rekao:
„Novac koji sam ti ostavio jednom će nestati. Ali ako sam te naučio da radiš, zaradićeš ga ponovo. To je ono što sam ti zapravo čuvao svih ovih godina.“