Doktorica je zatvorila karton i rekla mi da ustanem. Nisam razumjela zašto je odjednom toliko ljuta, sve dok mi nije rekla:
„Došla si potpuno zdrava. Nemaš nikakvih tegoba, a očekuješ da ja ovdje gubim vrijeme.“
Ostala sam zatečena. Rekla sam joj da me mama poslala na preventivni pregled i da sam mislila da je normalno provjeriti zdravlje čak i kada ništa ne boli.
Samo je odmahnula rukom i pokazala prema vratima.
Izašla sam iz ordinacije crvena u licu i jedva sam zadržavala suze. Mama me čekala u hodniku i čim me ugledala, shvatila je da nešto nije u redu.
Ispričala sam joj sve — od smijanja zbog toga što nikada nisam imala odnose, do komentara tokom pregleda i načina na koji me je doktorica ispratila.
Mama se odmah vratila do ordinacije. Mislila sam da će napraviti scenu, ali je samo mirno rekla doktorici:
„Moja kćerka je došla da vodi računa o svom zdravlju. Ako je to razlog za ismijavanje, onda smo očigledno pogriješile ordinaciju.“
Uzela me za ruku i odvela kući.
Nekoliko mjeseci kasnije otišla sam kod druge doktorice. Bila sam toliko nervozna da su mi se ruke tresle, ali ona je odmah primijetila moj strah. Objasnila mi je svaki korak pregleda i rekla nešto što i danas pamtim:
„Nikada se nemoj stidjeti što pitaš i što brineš o svom zdravlju.“
Tek tada sam shvatila koliko jedan ružan postupak može čovjeku stvoriti strah, ali i koliko jedan normalan, ljudski razgovor može taj strah ukloniti.